Među onima koji mu se obraćaju za pomoć su najčešće ljudi koji mnogo rade, imaju malo vremena za sebe, žive pod pritiskom, stresom i najčešće više misle na druge nego na sebe. To su žrtve brzog života, lošeg držanja tela, premalo fizičke aktivnosti i previše nerviranja. Acin zadatak je da uoči problem i manipulativnom tehnikom ga otkloni, a samim tim i energetsku blokadu koja prati takvo stanje. Nakon toga, po njegovim rečima, organizam dobija mogućnost da otpočne prirodan proces samoizlečenja.

- Neadekvatan način života, stres, umor, predugo sedenje za računarom, nepravilno bavljenje sportom izazivaju bol u ramenima, vratu i leđima. Na leđima nosimo život, a on je često težak – kaže Aleksandar Popović.

Kako se pravilno spava?

Glavobolje, bolovi u ramenima, kuku, nozi, ruci – mnogi od ovih simptoma prate svakodnevicu ljudi koji premalo vode računa o sebi. Svoje pacijente Popović tretira pažljivo,a sam postupak je bezbolan, traje par minuta, bez agresivnih pokreta. Jedino takva intervencija ume da bude bolna kad je reč o uganućima (tokom vraćanja zgloba na mesto).

- Ležanje na boku sa blago savijenim leđima i kolenima i preklopljenim rukama je najzdraviji položaj za spavanje – savetuje nas čuveni kiropraktičar. – Ovakav položaj tokom spavanja se uklapa u prirodnu zakrivljenost kičme, a možete ga poboljšati ako postavite jastuk visine desetak centimetara između kolena, pa ćete na taj način rasteretiti kukove.

Čovek poteza

Aca je rođen pre 47 godina u Prijepolju kao najmlađi od četvoro dece. Završio je srednju mašinsku školu i odslužio vojsku. Zatim je radio u noćnom klubu u Novom Sadu, prodavao sladoled u vozu, da bi se nedugo zatim vratio u Prijepolje gde se i zaljubio, venčao, dobio tri ćerke. Još od dečačkih dana je asistirao ocu koji je bio čuveni “kostolomac” Mića. Ova veština je nasledna u njihovoj porodici i već sedam generacija ima ovaj dar.

- Radeći uz oca sam stekao neprocenjivo znanje i samopouzdanje koje je neophodno u ovom poslu. On me je naučio šta, kako i koliko možemo da uradimo i ono što je još važnije gde nam je granica – priča Aca. – Imao sam sreću da su za moj rad bili zainteresovani neki od eminentnih lekara, a među njima i prof. dr Radoslav Mišo Svičević i dr Žugić sa Vojnomedicinske akademije. Gledajući me kako radim, predložili su mi da upišem bar Višu medicinsku školu i završim smer za fizioterapeuta, jer bi mi to dalo mnogo bolji uvid u anatomiju i fiziologiju čoveka, ali i „papir“ koji bi potvrđivao moje znanje. Do tada sam radio na svoj način i „limfnu drenažu“ i „nameštao atlas“, samo nisam znao kako se to zove.

Prvo je Aca položio razliku ispita i stekao diplomu gimnazije, a nakon toga dr Žugić mu je dao knjige, pa je upisao Višu medicinsku školu, krenuo da uči, ali je ubrzo primetio da je u svom radu bio sve lošiji.

- Pre svake manipulativne radnje razmišljao sam gde, šta, kako, a moja intuicija se uspavljivala – priseća se Aca. – Dr Žugić je došao kod mene, pokupio sve medicinske knjige koje mi je prethodno dao i rekao da ostavim školu i knjige, da s njima postajem kao svi oni i dodao “Ja bih sve na svetu dao da mogu biti kao ti. To što imaš ti, to je dar!“ Završio sam kasnije edukaciju za manuelnog terapeuta kod Peđe Filipovića. Narod zna da sam ja čovek poteza, a to je suština mog rada.

 

Niko nema lepak u rukama

Aca Popović ne voli izraz “kostolomac” i dodaje da i kod najhrabrije osobe taj termin u podsvesti izaziva strah. On danas ima formalno obrazovanje manuelni terapeut-maser, ali dodaje da je naturščik i prirodnjak, sa darom koji ponosno nosi.

- Išao sam još u osnovnu školu kad sam prvi put asistirao ocu u kojeg je narod imao ogromno poverenje, a kad sam slomio ruku u četvrtom razdredu osnovne škole prvi put sam osetio kako to izgleda i video sve kao trodimenzionalnu sliku povrede. Kasnije sam sve to nadogradio iskustvom i radom. Pitaju me klijenti šta radim dok ih “nameštam”, ali ja to ne umem ni sam sebi da objasnim. Mogu da uradim i najtežu frakturu bez snimka za dva minuta. Ali, to je prva pomoć nakon čega, ako je potrebno, uputim ljude dalje, u lekarske institucije.

Aca Popović je izašao iz anonimnosti pre osam godina kada ga je celom svetu predstavio novinar Marko Janković. Prethodno su se slučajno upoznali.Tad se i sam lično uverio u Acino znanje i poželeo da to otkriće podeli sa celim svetom.

- Marko je do tad šest meseci nosio gips zbog frakture ruke, a ja sam mu taj problem rešio za dva minuta – seća se Aca. – Nije mogao da veruje, odmah me je pozvao da gostujem kod njega u emisiji i od tad sam izgubio privatnost. Uglavnom dolaze kod mene ljudi po preporuci. Ima i onih koji očekuju nemoguće stvari. O mom ocu kruži legenda da “Mićo napravi slomljenu nogu i nakon toga sutradan taj igra fudbal”. Istina je da niko nema super lepak u rukama. Može kiropraktikom da se znatno smanji bol i sve postavi na svoje mesto, a vreme je tu da leči sve. Ono mora da prođe kako bi sve sraslo i došlo na svoje mesto. Organizam je savršenstvo, a mi se maksimalno trudimo da ga uništimo. Teško je kasnije popravljati sve to.

Kičma – stub tela

Oboljenja kičme nisu više nešto što okupira starije osobe. Kod Ace u ordinaciji je sve više dece koja usled fizičke neaktivnosti imaju problem sa skoliozom ili kifozom.

- Živi se brzo, a ljudi su pod neverovatnim stresom. Dugo sedenje izaziva degenerativne promene, a na žalost čovek je na putu da zakržlja. Pored mehaničkih povreda, najviše dolaze oni sa degenerativnim promenama na kičmi, skoliozom, spondilozom, lordozom. Sve to izaziva bol, remeti rad drugih organa, a kičma je stub celog tela. Čovek mora da misli na sebe, da nađe slobodno vreme za normalne fizičke aktivnosti. Neadekvatna ishrana takođe doprinosi tome, brza hrana i pekare. Sve to ubacuje čoveka u mašinu, što često ne može da izdrži.

Nekad se čovek manje nervirao, TV program se završavao u 10 sati uveče, više su ljudi odmarali, ali i kretali se.

- Spazam mišića je sada normalna pojava, baš kao i bol. Čovek dugo trpi bol. Nekad i godinu, dve, pa onda očekuje da se sve reši za jedan dan. Ima i nezadovoljnih klijenata, ali to je onaj ko ima preterana očekivanja, a ja nisam čarobnjak. Ne mogu da pomognem onima koji ni sebi ne mogu da pomognu. Na desetine hiljada ljudi je prošlo kroz moje ruke. Vidi se i oseti kad je neko sobom nezadovoljan, svojim načinom života, pa i to ostavlja zapis na telu. Takve pokušavam da pažljivo uputim na drugu adresu, mada ima onih koji se naljute kad kažem da nisu slučaj za mene.

   

Posledice brzog i stresnog života

Lekari pozitivno reaguju na njegov rad, mnogi godinama dolaze kod njega, veruju mu, imaju poverenje u Acu. Veoma im je zahvalan na tome.

- Dođu kod mene bez imalo sujete, a ja sam oduvek bio za saradnju klasične i tradicionalne medicine.

Aleksandar podseća da čak 95 odsto ljudi ima tegobe sa leđima, ukočenjem, cervikalnim sindromom ili diskus hernijom.

- Svega toga ima više nego ikad što je posledica savremenog načina života. Mnogo se sedi, mnogo je stresova, a dok mislimo da živimo kvalitetno, sve ovo nas uverava da to nije istina. Meni obim mog posla ne dozvoljava da se odmorim. I ja sam živo biće i najviše volim da se relaksiram na pecanju u nekom kanjonu, ali nisam godinu dana bacio udicu.

Ne zna se broj diskus hernija koje je uradio, a na pitanje kako je moguće sprečiti operaciju koju najčešće lekari savetuju kada je reč o ovom oboljenju, Aca podseća da nekad ljudi nisu operisali diskus herniju, kaže da se sve da lečiti, ali i da zahteva vreme, disciplinu i strpljenje.

- Ljudi treba da što više šetaju, a sat vremena u šetnji umesto pred TV-om je nešto što moramo učiniti za sebe. Omladina hoda polugola, oblačenje im je jako loše.

Stres zapisan na telu

Od tri kćerke, Aca procenjuje da će najmlađa jednog dana biti njegova naslednica. Kaže da u ovom poslu, pored dara koji ima, treba često da budeš i dobar psiholog, da umeš s ljudima, a to često nije lako. Za 26 godina Aca je na poziv brojnih klijenata intervenisao širom Evrope, ali je i “namestio” mnogo životinja čija je anatomija gotovo identična onoj koju ima čovek.

- Ja stres vidim na telu. Čovek najčešće odaju izraz lica i govor tela, a ja to vrlo jasno vidim. Istina je da može biti veoma opasan odlazak kod nekog nestručnog čoveka. Sa kičmom se ne smemo igrati. Velika je nemaština, pa tako ima onih koji ovaj posao vide kao izvor prihoda, mada ima kolega u koje ja imam poverenje i kod kojih ja odlazim kad me bole leđa. Bez sujete mogu da kažem da mene smeju da “nameštaju” Kir koji živi kod Raške, Milan i Vlado iz Beograda. Sebi mogu malo da pomognem, ali ne mogu u potpunosti da tu intervenciju uradim sam.

Svojevremeno je Aleksandar bio angažovan kao kiropraktičar u jednom fudbalskom klubu, ali nakon tog iskustva kaže da više ne bi takav angažman ponovio.

- Fudbaleri i sportisti generalno su gladijatori modernog doba i nemaju šansu da se oporave. Stalno su u mašineriji, robovi su sporta. Žao mi ih je, jer im ne dozvoljavaju ugovori i obaveze da zaleče svoje povrede. Nikad više ne bih radio u sportskom timu. Sad sa sportistima radim kad dođu individualno kod mene.

Iskustvo Aleksandra Popovića govori da se muškarci češće mehanički povređuju i kičma im više strada, dok žene duže trpe bol i odlažu odlaske na pregled.

- Nađite vreme za sebe. Mnogo toga može da sačeka. Zdravlje je jedno i nemojte činiti sve da ga izgubite – poruka je ovog kiropraktičara iz čije ordinacije se izlazi sa manje bola, a više osmeha.

BG Online

Branka Gajić

Foto: Dario Konstatinović