Kriva, ravna stopala i gojaznost – glavni su problemi koji muče današnje osnovce. U Srbiji svega 15 odsto školske dece nema nijedan deformitet kičme. Svi ostali imaju promene na kičmenom stubu koje često ni oni, ni roditelji i nastavnici, uopšte nisu ni primetili.

Koliko je situacija dramatična, najbolje govori poslednji izveštaj Instituta za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut” (za 2011. godinu) po kojem 18.474 dečaka i devojčica u Srbiji ima naznačenu ili izraženu kifozu – iskrivljenu kičmu u vidu kifle. Uz to, skoliozu, bočno iskrivljenje kičmenog stuba, ima 27.021 osnovac u našoj zemlji. Lordozu, odnosno zakrivljenost kičme u vratnom ili slabinskom delu, ima 1.192 đaka.

- To je izuzetno veliki broj deformiteta, a postoje nagoveštaji da će broj biti veći – kaže za “Novosti” dr Vladimir Obradović, specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije u Domu zdravlja “Stari grad” u Beogradu, stručnjak za medicinu i biologiju sporta.

Prema njegovim rečima, na vreme otkriveni deformitet kičme, stopala ili kolena može u potpunosti da se ispravi do 17. godine, i to je najvažnija poruka roditeljima i svima koji se bave decim.

Naš sagovornik ističe da je od svih poremećaja, urođenih oko sedam odsto i njihov broj stagnira. Problem je sa deformitetima koji su srednje izraženi ili teži i oni se kreću u rasponu od 30 do 70 odsto. Baš njihov trend je, nažalost, u porastu.

Na koji način može da se reši ovaj težak zdravstveni problem koji izaziva ozbiljne posledice u kasnijem životnom dobu, a košta i društvo?

- Preventiva treba da počne u vrtiću – odgovara dr Obradović. – Smatram veoma značajnim i rekreativno bavljenje nekim od bazičnih sportova (atletika, plivanje, gimnastika, rvanje). Deca bi trebalo od šeste do devete godine da se bave nekim bazičnim sportom, a tek kasnije da se usmere na jednu aktivnost. Zbog izostanka takve prakse imamo mnogo profesionalnih sportista koji ne znaju da trče. Gimnastika i atletika trebalo bi da budu zastupljene u školi. Nema razloga da ovi sportovi ne budu dostupni, jer su besplatni (trčanje, na primer). U suprotnom, kasnije će morati da se leče teški deformiteti, ali i kardiovaskularne bolesti.

Znatan deo odgovornosti za celu situaciju, smatra naš sagovornik, snose i roditelji. Masovna popularizacija određenih sportova i prevelike želje i očekivanja majki i očeva mališanima “lome” kičmu. To je problem, kako kažu stručnjaci, mnogih zemalja u razvoju, u kojima roditelji pokušavaju preko dece da profitiraju i porodici obezbede bolji materijalni status. Tako, na primer, tenis krivi kičmu, a roditelji podstiču mališane i masovno ih vode na treninge.

Naš sagovornik navodi da fizijatre često posećuju mladi ljudi, stari 25 ili 30 godina sa deformitetima i promenama karakterističnim za petu ili šestu deceniju života. Ali, kada treba da dođu na korektivne vežbe zbog krive kičme, kaže doktor, od njih 10 samo dvoje dolazi redovno.

- Način života, nepravilno sedenje u školi, za kompjuterom, pred televizorom, samo dodatno utiču na deformaciju kičmenog stuba – objašnjava naš sagovornik. – Ali zato, u sredinama gde se preventiva bolje sprovodi, gde se rade korektivne vežbe i deca bave nekim bazičnim sportom, problemi sa kičmom su manje izraženi. Zbog toga je “školska fiskultura” pravi lek na duge staze.

Izvor: Novosti