Dok je odrastao u Prijepolju kao najmlađe dete u porodici, Aco Popović (45) često je vreme provodio sa ocem Mićom koji je ceo svoj život posvetio pomaganju ljudima. Bio je uz njega pomagao mu i učio kako se namešta zglob, vrat, pršljenovi… Nije mislio da će se baviti ovim zanatom, jer je završio mašinsku školu.

– Pomogao sam ocu i zaista mi je bilo najlepše kada sam pored njega, ali kao mali se zaista nisam nadao da ću se ovim baviti. Međutim, u životu obično ne biva sve kako smo mi planirali. Otišao sam iz Prijepolja, završio srednju školu, odslužio vojsku, radio u noćnom klubu u Novom Sadu, prodavao sladoled u vozu, a onda se 1990. godine vratio u Prijepolje. Ponovo počinjem da asistiram ocu, koji je ovaj zanat nasledio od svojih predaka, čak sedam kolena unazad. Nisam samo ocu bio desna ruka, već sam vrlo često bio i pacijent, jer sam se mnogo puta povređivao. Radeći uz njega, stekao sam pored neprocenjivog znanja i samopouzdanje koje je neophodno u ovom poslu. Otac me je naučio šta, kako i koliko možemo da uradimo i, što je još važnije, gde nam je granica. Otac je iznenada umro 1991. godine. Kao što to biva, par dana posle njegove smrti došle su mi teške povrede i od tog trenutka sam počeo da radim sam. Nije bilo lako i zahvalan sam ljudima koji su tada imali više poverenja u mene nego što sam sebi verovao, poveravajući mi svoju decu. Ja sam samostalno počeo da radim kada sam imao 21. godinu. To je velika čast ali i velika odgovornost. Danas sam naučio da, nažalost, ne možete svakome pomoći, a važno je da to umete na najblaži način i da kažete, kao i da uputite pacijenta u adekvatnu ustanovu, u kojoj svoj problem može da reši. Svaka povreda je različita kao otisak prista, ne postoje dve iste, pa čak ni suprotna strana jedne iste osobe. Zato se trudim da svakom problemu priđem na poseban način i uradim najbolje što mogu. Važno je naglasiti da ne zavisi sve od mene, veoma je bitna i saradnja pacijenta, jer kada ih oslobodite bola oni se više ne štede, a za svaku povredu potrebno je vreme za zalečenje – objašnjava naš sagovornik.

Povreda kao otisak prsta

Radeći tako i putujući na relaciji Prijepolje-Novi Sad-Subotica, Aco posle dve godine samostalnog rada shvata da mu nedostaje obrazovanje. Tada je već znao da će se ovim baviti ostatak života. Upisuje školu masaže kod Peđe Filipovića u Beogradu i posle godinu dana je završava i… zaljubljuje se. Ljubav ga vraća u rodni grad gde se ženi, dobija decu, putuje i radi. A onda 2005. godine jedan poznati lekari otvaraju kliniku u Prijepolju…

– Imao sam sreću da su za moj rad bili zainteresovani neki od eminentnih lekara, a među njima i prof. dr Radoslav Mišo Svičević i dr Žugić sa Vojnomedicinske akademije. Gledajući me kako radim, predložio je da upišem bar višu medicinsku i završim za fizioterapeuta, jer bi mi to dalo mnogo bolji uvid u anatomiju i fiziologiju čoveka, a i „papir“ koji bi potvrđivao moje znanje. Do tada sam ja radio i „limfnu drenažu“ i „nameštao atlas“, samo nisam znao kako se to zove. Dr Žugić mi je dao knjige, upisao sam višu medicinsku i krenuo. Što sam više učio, sve sam lošiji bio u svom radu. Pre svake manipulativne radnje razmišljao sam gde, šta, kako, moja intuicija se uspavljivala…, a onda je dr Žugić došao kod mene, pokupio sve medicinske knjige koje mi je prethodno dao i rekao: „Ostavi školu i knjige, s njima postaješ kao svi mi, a ja bih sve na svetu dao da mogu biti kao ti. To što imaš ti, to je dar!“ Od tada više nisam učio medicinu, ali sam s radošću naučio latinski kako bih mogao da pročitam lekarske nalaze – kroz osmeh objašnjava Aco.

Dobar glas se pročuo

Neadekvatan način života, stres, umor, predugo sedenje za računarom, nepravilno bavljenje sportom, pa čak i samo vreme, izazivaju bol u ramenima, vratu i leđima. Na svojim leđima nosimo život, a on je često težak. Glavobolje, bolovi u ramenima, kuku, nozi, ruci – mnogi od ovih simptoma potiču od nepravilnog držanja kičme. Niko nema privilegiju da je zaštićen od ovih bolova pa je kroz Acinu ordinaciju prošlo mnogo poznatih osoba. Tako Aco 2008. godine upoznaje Marka Jankovića, koji dolazi do njega po preporuci svog kolege. Marko je imao težak prelom koji ga je mučio sedam meseci, a Aco mu problem rešava za dva minuta. Marko ga tada poziva u svoju emisiju na TV Košavi i to je njegov izazak iz anonimnosti.

Danas Aco ima Studio Popović i kod njega se tretmani zakazuje danima unapred. Voli da kaže „Da se dobar glas daleko čuje, a loš još dalje“, zato se trudi da njegovi pacijenti budu zadovoljni. Kaže da nezadovoljni mogu biti samo oni koji imaju prevelika očekivanja. A šta je ključ zdravog života?

– Svi znamo, ali retko kada to i ispoštujemo, da je umerenost u svemu ključ dugog i zdravog života. A ovo što ja radim je ono što su hiljadama godina unazad radili ljudi, ručno nameštam izmeštene zglobove. Kiropraktika je mehanička procedura i predstavlja upravo to ručno korigovanje položaja zglobova. Zadatak kiropraktičara je da uoči blokadu i da je manipulativnom tehnikom otkloni, a samim tim otklanja se i energetski blok u određenom delu tela čime se organizmu pruža mogućnost da otpočne prirodni proces samoizlečenja. Moje pacijente ne boli sam postupak, jer ja zaista nemam ni brze ni agresivne pokrete. Jednostavno dođem do mesta gde se problem nalazi i uradim određeni pokret. Zadatak kiropraktičara je da uoči blokadu, manipulativnom tehnikom je otkloni, i da omogući organizmu da otpočne prirodni proces samoizlečenja. Što se uganuća tiče, to je bolno samo u toku vraćanja zgloba na mesto, ali često „nameštanje“ ne traje više od nekoliko minuta, a istog trenutka dotadašnji bol prestaje – ističe Aco Popović.

Ništa ja ne bih dirao

Njegov život nije bio lak, ali je on kao pravi pustolov probao mnoge stvari i dobre i loše. Danas je srećan otac tri divne ćerke od kojih najstarija ima 20 godina a najmlađa 4 godine, od kojih će bar jedna naslediti ovaj zanat. Zadovoljan je i srećan muž i ponosni naslednik veštine koju su mu ostavili preci. Svi koji ga poznaju znaju ga kao duhovitog, komunikativnog, dobronamernog, a jedini porok koji danas ima su cigarete. Njih je nekoliko puta do sada pokušavao da ostavi (uspešno do mesec dana) i obećao nam je da će ponovo… pokušati. Na pitanje da li bi nešto promenio kada bi mogao da se vrati dvedeset godina unazad, Aco nam je odgovorio:

– Ništa ja tu ne bih dirao (smeh), jedino što bih promenio bi bilo školovanje, umesto mašinske bih završio medicinsku…, pa onda dalje. Ali, nikada za školu nije kasno, čovek uči dok je živ.

Vesna Stanimirović/magazin Lisa